АДАПТАЦИЈА ДЕЦЕ НА ВРТИЋ – ШТА ТРЕБА ЗНАТИ?

ШТА ВИ КАО РОДИТЕЉ МОЖЕТЕ ДА ОЧЕКУЈЕТЕ ОД ВРТИЋА ?
 
У васпитној групи дете ће имати прилику :
- да развије осећај припадности,
- да научи да одложи своје потребе,
- да реално процени своје вредности и слабости,
- да научи да дели ( играчке, љубав... ),
- да учи од друге деце,
- да упозна и друге одрасле особе и схвати да се оне разликују,
- да развија толерантност и да научи да поштује разлике,
- да постане свесно да и друга деца имају бриге, страхове, осећања,
- да се адекватно припреми за школу...
ШТА НИЈЕ ДОБРО ЧИНИТИ У ПОЧЕТКУ ?
- не преувеличавајте значај поласка у вртић,
- третирајте полазак у вртић као нормалну ствар у животу вашег детета
- објасните детету да је вртић његов ''посао'' као што ви имате свој,
- не причајте непрестано о вртићу,
- не претите вртићем,
- не показујте узнемиреност,тугу, страх, али ни претерану радост,
- не дозволите да првих дана дете у вртић води неко други, ви сте његов родитељ!,
- не напуштајте дете нагло, бежећи, али и не продужавајте опраштање бесконачно,
- када дођете по дете у вртић, не гњавите га с врата питањима:"Шта сте радили?"
- не критикујте га ако првих дана не остане само у вртићу.
 
ШТА ЈЕ КОРИСНО ЧИНИТИ У ПОЧЕТКУ ?
-поведите рачуна о томе да дете у вртић долази наспавано и одморно,
-одговарајте на сва дететова питања о вртићу,
-кажите му ко ће га водити у вртић и долазити по њега,
-будите тачни када долазите по дете,
-првих дана одвојте више времена да будете са дететом, у овом периоду ваше присуство му је
драгоцено,
- покажите жељу и смиреност да се дете укључи у групу,
- охрабрите сваки дететов корак ка одвајању,
- покажите детету да верујете у њега, у његове могућности и његов успех.

Период прилагођавања никада не протиче без тешкоћа будући да деца, ступају у једну нову и непознату средину и морају да се прилагођавају на ритам живота који се често разликује од онога на који су навикла.

При поласку у вртић мења се статус детета: док су у породици по правилу имала привилегован положај, у васпитној групи су јединка у мноштву себи равних, са којима се може сарађивати али и бити у сукобу интереса, што захтева њихово усклађивање. Отуда, није реткост да се на почетку школске године наилази на децу која су у стању стреса, узнемирена су и на разне начине протествују против промене. Она одбијају храну, сан им је поремећен, не могу нормално да извршавају своје физиолошке потребе, понекад се јавља агресија према другима и према себи, претерано се везују за присутну одраслу особу, или се повлаче у себе што је праћено потишћеношћу.Такво понашање, насупрот веровању да представља први знак успешне адаптације, заправо је лошији показатељ од дечјег плача и протествовања и може имати озбиљније последице од наведених...

Период прилагођавања може трајати дуже или краће (од десетак дана до два месеца, када се већ може говорити о тежој адаптацији) а зависи од низа околности као што су општи услови живота и рада у станови, стручна оспособљеност и карактеристике личности васпитача који ће радити са децом, материјални услови, спремност родитеља да потпомогну процес адаптације и особине самог детета. Уколико су дечја социјална искуства пре доласка у установу била богата, позитивна и разноврсна она могу знатно олакшати адаптацију исто као што неки непријатни доживљаји (као што је нпр.болест детета, боравак у болници без родитеља) могу да имају супротан учинак. Здравље деце је такође значајан фактор јер је познато да здравствено слабија, и уопште физички осетљивија деца чешће имају адаптационе сметње.

За дете је најкритичнији први дан у вртићу и зато му треба обезбедити што пријатније утиске и позитивна искуства, јер ће то утицати да се код њега јави жеља да дође поново, а пресудну улогу у томе имају васпитач и родитељ. Први дани у установи могу бити одлучујући за став који ће се код дета изградити према њој, због чега треба предузети све мере за избегавање стресова и конфликата. Да би се дете лакше прилагодило, потребно је, пре свега, учинити све да се оно опусти и осети да је окружено људима који га прихватају, спремним да задовоље његове разноврсне потребе. Детету је потребно извесно време да схвати да његов растанак од родитеља није коначан, да је у установи привремено, као и да превазиђе осећај напуштености захваљујући везивању за једну нову особу, са којом није у сродству. Такође се и код родитеља јавља брига да ли ће дете бити прихваћено у групи, да ли ће довољно јести, да ли ће патити, плакати, а уколико је родитељ узнемирен и уплашен због одвајања, биће уплашено и дете. Свако одвајање је болно, али ако родитељи што пре прихвате чињеницу да је бол саставни део процеса раста и развоја детета, пре ће му помоћи да да тај бол прихвати и разреши...